III STRUČNI SKUP INTERAKTIVNIH PSIHOANALITIČARA

NOVI SAD 07.12.2024. HOTEL ŠERATON
TEMA: EPISTEMOLOGIJA I PSIHOANALIZA

Treći stručni skup specijalizanada interaktivne psihoanalize je održan 7. 12. 2024. godine, u svečanoj sali hotela Sheraton, u Novom Sadu. Skup je organizovao Institut za filozofiju i interdisciplinarne studije, a tema je bila Epistemologija i psihoanaliza. Pred velikim brojem okupljenih posetilaca, govorilo je jedanaest izlagača. Za one koji su bili sprečeni da prisustvuju, omogućen je bio onlajn prenos, tako da su skupu mogli učestvovati i gosti iz inostranstva. Program je bio podeljen u dve sesije. Skup je pozdravnim rečima otvorio prof. Milan Popov, tvorac pravca interaktivna psihoanaliza i osnivač Agrafe, časopisa za filozofiju psihoanalize. Posle prve sesije dodeljeni su sertifikati novim interaktivnim suportivnim psihoanalitičarima, Tanji Todosijević i Larisi Mikić.

Igor Grujičić filozof i interaktivni psihoanalitičar otvorio je prvu sesiju i održao izlaganje pod nazivom „Thalassa – Teorija genitalnosti“. U svom izlaganju, Grujičić je predstavio osnovne crte jednog od najoriginalnijih dela Šandora Ferencija, koje predstavlja važnan doprinos psihoanalizi u celini. Analiza je obuhvatila odnos između ontogeneze i filogeneze, pri čemu je korišćen Ferencijev koncept katastrofa kao ključni element razumevanja ovih odnosa. Grujičić je takođe razmotrio značaj pojma amphimixis u kontekstu psihoseksualnog razvoja. Istakao je i inovativni pristup primene psihoanalize koji je Ferenci nazvao bioanalitičkim istraživanjima.

Prof.dr Suzana Dimitrijević-Branković izlagala je na temu „Razumevanje šizofrenije kroz vezu interaktivne psihoanalize i neuronaučnih saznanja“ osvrnuvši se na ulogu implicitne i eksplicitne memorije u formiranju nesvesnog i njegovom uticaju na perceptivne i kognitivne anomalije. Predavanje je posebno istaklo značaj neuronaučnih tehnika snimanja, poput fMRI i PET-a, u razumevanju moždanih korelata nesvesnog i promene neuronskih mreža tokom psihoterapije. Kroz analizu interaktivne psihoanalize, ukazano je na njenu ulogu u integraciji nesvesnih sadržaja i unapređenju emocionalne i socijalne funkcionalnosti kod osoba sa šizoidnim i psihotičnim stanjima, čime se povezuju psihoanalitički i savremeni neuronaučni pristupi.

Teolog Darko Zubović je izlagao na temu „Teološki i psihoterapijski pogledi u kontekstu Platonove epistemologije“, osvrnuvši se na izvesne podudarnosti i slična stanovišta od kojih polazi Sv. Maksim Ispovednik, oslanjajući se na Platonovu trodelnu podelu duše, „τὸ λογιστικόν,τὸ θυμοειδές, τὸ ἐπιθυμητικόν“, naglašavajući različite ontološke perspektive dva pristupa kroz hrišćansku recepciju Platonovih ideja. Autor prepoznaje psihološke momente u hrišćanstvu koji se razvijaju unutar monaških krugova, čiji duhovni rad je usmeren ka samospoznaji kao jednom psihoanalitičkom procesu. U predloženom svetlu autor sagledava Frojdovu psihoanalizu, metapsihološku strukturalnu podelu, koja ima intrigantne sličnosti i odstupanja u pogledu na Platonovu i Maksimovu predloženu trihotomju. Autor veruje da daljii rad na povezivanju ovih vremenski udaljenih pozicija, može približiti hrišćansku teologiju i interaktivnu psihoanalizu.

Profesor književnosti Tanja Todosijević, u svom radu pod nazivom “Ogledalo u tradicionalnoj kulturi”, bavi se uporednom analizom pojma ogledala kroz tradicionalnu kulturu i Lakanovu analizu stadijuma ogledala, odnosno kako čovek koristi ogledalo da spozna sebe i svet oko sebe. Ogledalo u tradicionalnoj kulutri ima magijska svojstva, koristi se u raznim obrednim praksama poput saznavanja budućnosti, prizivanja kiše itd… Lakanova faza ogledala odnosi se na period u razvoju deteta, kad dete intelektualnim činom shvati da je slika u ogledalu njegov odraz, i da se tim razvija slika, imago, o njemu samom. Funkcija imaga jeste da se uspostavlja ravnoteža između tela i spoljašnje sredine, a zatim poistovećvanje sa svojom zajednicom putem jezika. Na simboličan način, takav odnos nalazimo i u tradicionalnoj kulturi, kad čovek pokušava da uspostavi harmoniju između civilizacije (zajednice) i prirode, odnosno pokušava da otkrije nepoznato pomoću poznatog.

U radu pod naslovom „Biblioteka kao ogledalo sveta”, Dipl.bibl. Larisa Mikić istražuje simboliku biblioteke u romanu „Ime ruže” Umberta Eka kroz prizmu psihoanalitičke teorije Žaka Lakana, sa posebnim fokusom na koncept „faze ogledala”. Analizom procesa formiranja identiteta deteta u fazi ogledala, rad osvetljava ključne trenutke u razvoju subjektivnosti i fenomena otuđenja.
Kao dopunu Lakanovih koncepata, u istraživanju se koristi interaktivna psihoanaliza, čime se dublje sagledava logička struktura mišljenja analizanda.

Psiholog Nebojša Maksimović je otvorio drugu sesiju i dao kratak osvrt na temu epistemologije i psihoterapije, kao i problema sa kojima su suočeni terapeuti u nastojanju da što bolje razumeju probleme analizanda. No tom putu razumevanja stoje različite prepreke. Kao prvo, mogućnost samog analizanda da dovoljno precizno predstavi svu teksturu svog iskustva i problema koji želi da reši. Dalje, otpor koji se javlja, iskrivljuje sliku, čini da analizand prikriva ili naglašava nebitne delove svog iskustva, zbog čega je direktan pristup tuđem iskustvu gotovo nemoguć. Analizandi uvek sebe pokušavaju da predstave u socijalno poželjnom svetlu tako da je potrebno da terapeut postavlja ista pitanja na različite načine kako bi dobio verodostojan odgovor i, u neku ruku, prevario analizanda i njegove otpore. Da stvari budu još komplikovanije, čini se opravdanim da se kaže da sam jezik ne opisuje već konstruiše stvarnost. Reči koje analizand bira kako bi opisao iskustvo uvek konstruišu neku verziju tog iskustva. Jezik ne predstavlja sredstvo pomoću kojeg mi izražavamo nešto što mislimo ili osećamo, jezik pre propisuje šta možemo da mislimo i osećamo. Ako jezik ne reprezentuje, nego konstruiše društvenu realnost, onda ne može postojati objektivno opažanje ove realnosti. Kada analizand potisne nešto, ono opstaje, ali se javlja na drugom mestu, šifrirano, predstavljeno drugim rečima. Potisnuto odlazi u nesvesno, da ne bi opterećivalo naš ego koji sa tim ne ume da se nosi, ali tamo, u nesvesnom, stvari nastavljaju da se artikulišu. Istina koju smo potisnuli nije izgubljena, izgubljen je samo ključ za novi jezik u kome se ona izražava od datog trenutka. Na primer, ako se instinkt može smestiti na nivo biološke nužnosti, onda bi nagon mogao biti rezultat hvatanja instinkta u mrežu jezika, nužnosti da bude artikulisan rečima. Ideja seksualne orijentacije pretpostavlja da se seksualna želja može koordinisati u jednom pravcu, da može biti ukalupljena i stabilizovana. Drugim rečima, može se reći da ideja seksualne orijentacije disciplinuje tu želju. Kao zaključak, možemo reći da psihoanalitičar nije neki istraživač nepoznatih svetova i neistraženih dubina, on je, pre svega, lingvista.

Magistar filozofije Aleksandar Krstić je izlagao na temu: „Epistemološki „rascep“ i patologija“. U izglaganju je pokušao da rasvetli osnovne epistemološke pretpostavke patološkog diskursa/narativa.
Ukazao je da se filozofija svesti, koja baštini kartezijanski dualizam, zasniva na rascepu između subjekta i objekta, svesti i sveta. Njegov legitimitet je zasnovan isključivo na svesti, što problematizuje njegovu izvesnost. Tuđe svesti, po Krstiću, ne prolaze mnogo bolje, i one se tretiraju kao predmet, koje svoju izvesnost duguju svesti subjekta. Solipsizam, kao epistemološka pozicija predstavlja izvor patološkog diskursa, smatra Krstić, jer kao rezultat epistemološke rascepljenosti, rascepljuje personalni identitet, naše sopstvo. Kao moguće rešenje, nudi nam se jedan model intersubjektivnosti, odnosno interaktivna psihanaliza koja izrasta iz ovog koncepta i pokušava da transcendira poziciju instrumentalne racionalnosti, na kojoj su se zasnivali tradicionalni pristupi psihoterapiji.

Dipl.ing. Lazar Stanojković izlagao je na temu „Kontratransferi u psihologiji selfa i interaktivnoj psihoanalizi“. U okviru izlaganja analizirane su epistemološke, kliničke i filozofske dimenzije kontratransfera, sa posebnim fokusom na introspektivni pristup u psihologiji selfa i intersubjektivni dijalog u interaktivnoj psihoanalizi. Naglašena je važnost kontratransfera kao alata za razumevanje nesvesnih konflikata i selfobjektnih potreba, kao i mogućnosti njegove integracije u savremene psihoterapijske prakse.

Mast.ing. Bajro Salkunić izlagao je na temu „Uloga psihoterapije u lečenju gojaznosti: Integrativni pristup”. Iz lične pesperktive prikazao je ulogu psihoterapije fokusirajući se na primenu različitih psihoterapijskih pravaca u lečenju gojaznih osoba. Integrativni pristup kombinuje različite terapijske pravce, omogućavajući efikasno lečenje i bolje razumevanje gojaznosti. Ovaj pristup pomaže gojaznim osobama da promene ponašanje, usvoje zdravije navike u ishrani i fizičkoj aktivnosti, čime se poboljšava njihov zdravstveni status i kvalitet života.

dr-d Nikola Ačanski je u svom izlaganju analizirao tri dominantna pristupa fenomenu uma u filozofiji duha – fizikalizam, funkcionalizam i fenomenološki pristup – i njihove implikacije na savremene koncepte mentalnih poremećaja. On je ukazao na različite načine na koje ovi pristupi objašnjavaju mentalne poremećaje, od neurobioloških abnormalnosti i disfunkcija u kognitivnim procesima do promena u subjektivnom iskustvu i doživljaju stvarnosti. Kroz analizu ovih okvira, istakao je značaj filozofskog i interdisciplinarnog pristupa kada je reč o konceptualizaciji mentalnih poremećaja u psihijatrijskoj teoriji i ulogu koju interaktivna psihoanaliza može imati u tome.

Profesorica književnosti Mirela Đukanović, izlagala je na temu “Čestice spoznaje i stihije psihe u Infernu Kišlovskog”. Njen cilj je bio da integrišući mit, književno i filmsko delo, epistemologiju i psihanalizu, ukaže na to kako saznanje zasnovano na neistini, prolazeći put od detinjih godina do zrelih, ostavlja trajne i dalekosežne posledice po psihu onih kojima je namenjeno, ali i objekta koji tada predstavlja jedini izvor spoznaje. Isto tako, uočava se kako odsustvo oca kao bitne figure i teret saznanja koje kćeri nose sa sobom, bez obzira što ih u mladosti razdvaja i čini odnose hladnim, vrši svoju svrhu gorućim problemima koje destruišu njihove unutrašnje svetove, gde svaka na svoj način vodi bitku sa sobom i ne nalazi način da izvojuje pobede. Kišlovski veoma realistično prikazuje problem koji se neretko pojavljuje u psihoanalitičkoj praksi, s obzirom na to da ona stremi da dopre do detinjstva u kojem se kriju najdublje traume i rane koje nisu zacelile. U tom kontekstu je u ovom ostvarenju veoma lepo prikazana sprega epistemologije i psihoanalize, kao što je jasno vidljiva spona između dela o kojem je reč i Euripidovog mita Medeja. Mit se, upravo, u antropologiji, psihoanalizi i analizi kulture koristi da opiše delovanje i kruženje verovanja, vrednosti, komunikacije, etc.

Nakon druge sesije pokrenuta je kvalitetna diskusija koja je obeležena dobrim i značajnim pitanjima, kao i odgovorima. Posle završene rasprave druženje je nastavljeno na zajedničkom ručku u restoranu hotela Šeraton.