Stručni Skup Filozofija psihoterapije – Interaktivna psihoanaliza oblik filozofske prakse

Skup je održan 07.10.2023.godine na univerzitetu u Beogradu. Pored mnogobrojnih izlagača skupu je prisustvovala i prof. dr Zorica Kuburić koja se osvrnula na bitnost filozofskih, psiholoških i socijoloških aspekata u psihoterapiskim pristupima.

Prvo izlaganje održao je filozof Igor Grujičić pod naslovom Jungov sinhronicitet i interaktivnost. Istraživanje pojma sinhronicitet dovelo je do nužnosti rasvetljavanja i razumevanja, smatra Igor, kako Rineovih eksperimenata, tako i metafizičke pozicije, pre svega, Lajbnicove monadologije. Autor je sproveo i duhovno-povesnu analizu kako bi objasnio i uslove mogućnosti da se pojmovi sinhronicitet i interaktivnost pojave kao tema. Osvetljavajući pozicije interaktivne psihoanalize, autor je kritički susreo ideju sinhroniciteta sa idejom interaktivnosti i došao do zaključka da je ključna razlika u tome što sinhronicitet pretenduje da bude shvaćen sa pozicije fizike, a interaktivnost kao opšte ljudski fenomen sa pozicije logike. Autor naglašava da iz ugla psihoterapeutske situacije shvatanje ovih pojmova kod analizanada dovodi do progresa i stabilizacije, upravo iz te pozicije sledi najveća sličnost pojmova sinhronicitet i interaktivnost.

U izlaganju specijalizanda interaktivne psihoanalize Irene Peličić o mogućem pristupu terapiji psihotične strukture ličnosti iz pozicije interaktivne psihoanalize, koristila je Lakanovu trijadu: realno, imaginarno i simboličko. Za ovo izlaganje posebno je bio interesantan Lakanov simbolički registar i njegova važnost, kao mesto odakle kreće urušavanje psihotične strukture ličnosti, ali i kao putokaz za interaktivnog psihoterapeuta u smislu određivanja zadaka i ciljeva terapije, da nesvesno analizanda strukturiše kroz jezik, kao i da zauzimajući poziciju interaktivnog psihoanalitičara u realnom i imaginarnom registru, prati forme mišljenja, koje mogu da se manifestuju u dva oblika, predstavno i predvidno mišljenje. Ulazeći zajedno sa analizandom u njegovu percepciju realnosti, sada i ovde, interaktivni psihoanalitičar oslanjajući se na kategorije vremena i prostora, kroz njegovu korektivnu funkciju, pomaže analizandu da kreira novu vrednost realnosti, vraćajući ga postepeno u apstraktno mišljenje.

U radu dr-d Zore Davidović akcnat je bio stavljen na uticaje sredinskih faktora, načinima prilagođavanja u vidu mal- ili naprednih adaptacija kao odgovora pojedinca, odnosno kao jednog dinamičkog sistema u odnosu na drugi dinamički sistem, u smislu sila Erosa i Tanatosa na koje su u stalnoj promeni i težnji, slični entalpiji i entropiji. Možemo grubo zaključiti smatra Zora, da “svesnost” svakog bića zavisi od suštine njegove interakcje sa samim sobom te okolinom, odnosno njegove orjentacije prema silama entropije i kontrole. Iako ljudska psiha može zamisliti neki nematerijalni svet, ono što promiče kaže ona, našoj percepciji “realnosti” jeste svojstvo “varijabilne fizikalnosti”.

U svom izlaganju na temu ,,Ontološka pozicija Frojdove psihoanalitičke teorije unutar filozofije duha” dr-d Aleksandar Prica je želeo da odgovori na kritiku neuropsihoanalize tako rečeno, da je njena ontologija neodrživa. On je to pokušao da učini situiranjem Frojdove psihoanalitičke teorije unutar tradicionalne kategorizacije psiholoških teorija filozofije duha po pitanju problema odnosa duha i tela a sve to testirajući na osnovu Frojdovih dela koliko svaka od ovih teorija odgovara psihoanalitičkoj teoriji. Od ponuđenih osam kandidata među kojima su bili fizikalizam i mentalizam kao radikalne pozicije ali i epifenomenalizam, neutralni monizam, dualistički interakcionizam, psihofizički paralelizam, teza o psihofizičkom identitetu i teza o supervenijenciji, kao kompromisna rešena problema, Prica je zaključio da samo dve teorije – teza o psihofizičkom identitetu i neutralni monizam, prolaze test. Od te dve teorije Prica je odabrao neutralni monizam zbog njegove veće ekplanatorne vrednosti. U zaključnom delu izlaganja Prica je izložio i kritiku Vese Talviti i Juhani Ihanusa ovakvog shvatanja ontologije psihoanalize zbog postuliranja postojanja nesvesnog kao nesaznatljivog noumenalnog. Međutim Prica smatra da to nije nerešiva mana ove teorije već da zahteva revitalizaciju metapsihologije kao grane psihoanalize. Prica veruje da upravo u sferi metapsihologije filozofski orijentisana interaktivna psihoanaliza može pružiti odlučujući doprinos prevođenjem filozofskih metafizičkih teorija na specifični oblik mišljenja i na taj način omogučžćavajući posredno saznanje nesvesnog.

U svom izlaganju prof. dr Suzana Dimitrijević je dala osvrt na istraživanja uloge ogledalnih neurona u uspostavljanju terapijskog saveza u kontekstu interaktivne psihoanalize. Važna odlika terapijskog saveza u interaktivnoj psihoanalizi je u tome što terapeut razume specifičan način mišljenja analizanda ulazeći u dvojnu pojavnost (razumevajući njegov subjektivni pogled na svet) i na taj način mu pomaže da lakše donese ispravne zaključke. Iako jezik igra ključnu ulogu u socijalnoj interakciji veliki deo interpersonalnih odnosa se odvija nesvesno, manifestujući se, kako kroz verbalne tako i kroz neverbalne znakove. Socijalni odnosi kod ljudi (ali i životinja) započinju učenjem koje se sprovodi prvo posmatranjem a zatim imitiranjem ili simulacijom okoline. Savremena istraživanja u oblasti neuro- i srodnih nauka ukazuju na to da su za to u velikoj meri zasluži ogledalni neuroni. Ova saznanja mogu pružiti dodatne alate za razvoj interaktivnog terapijskog saveza. Pretpostavka je smatra Suzana Dimitrijević, da bi interaktivni psihoterapeuti mogli da koriste pored alata interaktivne psihoanalize i neuralne mehanizme mimikrije ili simulacije kako bi usmeravali analizandove afektivne i misaone akcije, što može biti od velike pomoći u interaktivnom terapijskom procesu.

Specijalizand interaktivne psihoanalize Lazar Bogunović je izlagao na temu koncept ličnosti u interaktivnoj psihoanalizi. Psihoterapeutski okvir je zasnovao na ideji uzajamne analize Šandora Ferencija, a filozofski okvir je zasnovao na učenju Martina Bubera Ja – Ti. U tom segmentu je analizirao i pojavu transfera i pre svega kontratransfera. Sve ovo je povezao sa praksom interaktivne psihoanalize.
Moderator skupa dr-d Milan Popov ukazao je na neophodnost daljeg kritičkog razmatranja specifičnosti interaktivne pozicije kao univerzalnog ljudskog fenomena, razmatravši specifične pojmovne odnose Interaktivne psihoanalize i klasične psihoanalize. On smatra da naglasak teba biti upravo na prevazilaženju ključnog problema terapiskog nihilizma o čemu je Frojd mnogo puta govorio. Upravo razumevanje specifičnih doživljaja analizanada u izrazu dvojne pojavnosti, metodama interaktivne psihoanalize omoguđuje se uvid u misaono sebesopstvo i time prevazilazi strepnja od nepoznatog. Pored teoriskog osvrta uputio je prisutne i na praktične primere kao i na neophodnost revidiranja dosadašnjih psihoterapijskih teorija. Specifična mišljenja kod ljudi sa šizoidnim fantazijama smatra dr-d Milan Popov, potrebno je razmatrati obavezno i iz logičke perspektive uviđajući analizandov odnos sa okruženjem, a ne svrstavati analizanda isključivo kao izraz psihotičnog stanja.